Jeste da ovo ponavljam skoro svaki put kao seljačko duduče, ali video igre jesu relativno mlad medij, dovoljno odrastao da ignoriše optužbe i prazne priče kako tera decu na ekstremne bezobrazluke, ali nedovoljno shvaćen u društvu da se smatra ozbiljnim.
Jedan od ubica Indijane Džonsa, Stivi Spilberg je jednom prilikom rekao da će igre postati umetnost tek kad neko prizna da je zaplakao na 17. nivou. Razumemo se, ne mogu sve igre da se pohvale da imaju tu emotivnu težinu kao Šindlerova lista i njen nastavak Taken, ali igre su znatno naredovale od tog Spilbergovog džangrizavog lupetanja. Ipak, jedna osoba koja se slaže sa Spilbergom, nije niko drugi do naš Hideo Kodžima. Interesantno je i pomalo ironično da je to baš on rekao, s obzirom da važi za jednu od osoba koje su uspele da uzdignu video igre od klasičnih Pacman-SuperMario stereotipa. Svakom projektu do sada, Kodžima je posvetio godine i godine kako bi ih doveo do savršenstva, a da je pritom gurao format dalje i pokušavao da ga približi filmskoj umetnosti, ili uopšte – umetnosti.
Za razliku od filmova, koji sadrže glumce, autore, scenariste, reditelje, DP-eve (direktore fotografije, perverznjaci, sramota), video igre retko kad mogu da se pohvale ili da istaknu jednu, ili više osoba koje su zaslužne za pojedina igračka dela. Baš zbog toga one imaju osećaj jednog kolektivnog truda, skup ljudi koji potroši mnogo vremena kako bi nešto napravio i na kraju stao iza svog proizvoda. Naravno, poželjno je da takav tim ljudi mora da predvodi jedan perverzni japanski bolesnik, ali pošto ih nema dovoljno na ovom svetu, ostaje nam jedan Kodžima.
Kodžima je jedan od retkih autora ovog medija koji je uspešno uspeo da napravi jedan žanr, da ga usavrši i opet potpuno promeni i unapredi i tako pretvori sebe i svoj rad u jedan brend. Zahvaljujući tome, imamo jedan Metal Gear, koji i posle (skoro) trideset godina nastavlja da nam golica najosetljivije gejmerske delove. Ali poslednjih godina je par puta imitirao Slim Šejdija i od Snejk Itera je počeo malo više da laprda kako mu je to poslednja MGS igra. Verovatno je to bila neka čudna Konamijeva kampanja gde je pokušala da predstavi svoje developere kao edgy za svoju edgy publiku devedesetih. Isto je uradio i nakon prvog, prvog Metal Geara, gde smo posle dobili Metal Gear – Snakes Revenge pa nam je bilo veselo.
Međutim, kako se priča sa Phantom Painom (verovatno), polako zatvara i pretvara u još konfuzniju čorbu identiteta, motivacija i generalnog batshittery-a, preostaje nam da se zapitamo, šta je sledeće na Kodžiminom planu i programu? Ostatak editorijala pročitajte ovde.
Autor: Emuglx.org
